Žena koja sedi na klupi u starom delu Jerusalima, okruglog lica, umotana u šal na jesenjoj studeni, grize jabuku i proučava građevinu koja joj je donela i slavu i neprijatnost. To zapravo i ne izgleda kao građevina već kao oniži kameni zidovi koji se naslanjaju na jedan drevni terasasti potporni zid visok 20 metara. Ali pošto je ona arheolog i pošto je ovo njeno otkriće, ona vidi ono što drugi možda ne vide. Vidi položaj građevine na severnoj strmini drevnog grada, koja se nadnosi nad jerusalimskom dolinom Kedron i zamišlja idealni vidikovac sa kog može da se sagleda kraljevstvo. Zamišlja feničanske drvodelje i zidare koji su sagradili građevinu u X veku p. n. e. Zamišlja i Vavilonce koji su je razorili četiri veka kasnije, a naročito joj misli okupira čovek za kog smatra da je naložio gradnju. On se zvao David. Ona je obznanila svetu da je ovo najverovatnije građevina koja je opisana u „Drugoj knjizi Samuilovoj“: „I Hiram car Tirski posla… drvodjelju i kamenara, i sagradiše kuću Davidu. I razumje David da ga je Gospod utvrdio za cara nad Izrailjem, i da je uzvisio carstvo njegovo radi naroda svojega Izrailja.“ 

Žena se zove Ejlat Mazar. Grickala je jabuku i posmatrala, potpuno staloženo, sve dok se nije pojavio turistički vodič, mladi Izraelac. On je došao u pratnji nekoliko turista koji su se okupili ispred klupe da bi osmotrili zgradu. Onog trenutka kad je vodič progovorio, znala je šta sledi. Turistički vodič je njen bivši student arheologije. Već je čula da on dovodi turiste na ovo mesto i govori im da ovo nije Davidova palata i da je čitav arheološki rad u Gradu Davidovom u stvari izgovor izraelskih desničara za svojatanje teritorije i raseljavanje Palestinaca.

Mazar skače sa klupe i žustro prilazi turističkom vodiču. U lice mu sručuje bujicu reči na hebrejskom, dok on trpeljivo zuri u nju. Zatečeni turisti je nemo posmatraju dok se ljutito udaljava.

„Čovek stvarno mora da bude jak“, mrmlja ona u hodu. „Kao da svi hoće da ti unište ono što radiš.“ Zatim dodaje, jadikujući: „Zašto? Šta smo pogrešno uradili?“ Arheolog ulazi u svoj automobil. Izgleda potreseno. „Osećam se bolesno zbog stresa“, kaže ona, „izgubila sam godine života.“

Nigde u svetu arheologija toliko ne liči na sportski okršaj. Ejlat Mazar je jedan od razloga za to. Ona je 2005. godine objavila da smatra da je pronašla palatu kralja Davida, što je zvučalo kao da brani tvrdnje „stare škole“, koja je već četvrt veka pod žestokim udarom kritike, odnosno da je biblijski opis carstva koje je osnovao David, a nastavio Solomon, zapravo istorijski tačan. Tvrdnje Ejlat Mazar ohrabrile su one hrišćane i Jevreje širom sveta koji zagovaraju doslovno tumačenje Starog zaveta. Njeno navodno otkriće ima posebnu težinu u Izraelu, gde je priča o Davidu i Solomonu isprepletena sa istorijskim pretenzijama Jevreja prema biblijskom Cionu.

Priča je poznata svakom ko je čitao Stari zavet. Mladi pastir David iz plemena Judejaca ubija diva Golijata iz neprijateljskog plemena Filistejaca i postaje kralj Judeje posle smrti Saula. Krajem XI veka p. n. e. osvaja Jerusalim, ujedinjava narod Judeje sa rasutim plemenima Izrailja na severu i stvara kraljevsku dinastiju koju Solomon produžava u X vek p. n. e. Međutim, iako Biblija kaže da su David i Solomon kraljevstvo Izraela uzdigli u moćno i prestižno carstvo koje se protezalo od Sredozemnog mora do reke Jordan, od Damaska do pustinje Negev, postoji mali problem: uprkos višedecenijskim istraživanjima, arheolozi nisu pronašli nijedan čvrst dokaz da su David i Solomon uopšte nešto gradili.

Onda se Mazar slavodobitno oglasila. „Znala je šta radi“, kaže njen kolega, izraelski arheolog Dejvid Ilan, sa Hebrejskog junion koledža. „Namerno je ušla u taj sukob da bi izazvala polemiku.“

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#50) broju časopisa National Geographic Srbija.

Na slici (gore i levo):
Pastir svira frulu svojim kozama u blizini Jerusalima, nekoliko kilometara od mesta na kojem je David čuvao svoja stada.

Na slici (desno):
Etiopski Jevreji, poznati i kao Beta Izrael, na svetkovini u Jerusalimu. Oni sebe smatraju potomcima kralja Solomona i kraljice od Sabe. Većina njih je izbegla zbog gladi i političkih nemira avionima koji su ih prevezli u Izrael tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka.

Napisao: Robert Drejper
Snimio: Greg Džirard

Pre dvadeset pet godina fotografija jedne avganistanske devojčice zelenih očiju i uznemirujućeg pogleda dospela je na naslovnu stranu National Geographica. Devojčica koja beži pred ratom između komunista, koje podržavaju Sovjeti, i mudžahedina, koje podržavaju Amerikanci, postala je ikonički prikaz stradanja Avganistanaca. Danas je simbol Avganistana ponovo jedna mlada žena – Bibi Ajša, kojoj je muž odsekao nos i uši za kaznu što je pobegla od njega i njegove porodice. Ajša je bežala od batina i drugih vidova zlostavljanja.

Zašto muževi, očevi, deveri, čak i svekrve maltretiraju žene? Da li je nasilje u porodici posledica toga što je tradicionalno društvo odjednom, posle dugih godina izolacije i mnogo ratova, postalo tekovina XXI veka? Ko su nasilnici među Avganistancima? Značajne su razlike između Hazara, Tadžika, Uzbeka i Paštuna, najbrojnije konzervativne grupe koja dominira političkim životom od 1880-tih.

U paštunskom srpu, od provincije Farah na zapadu do Kunara na severoistoku, život je bio, a na mnogo načina još uvek jeste, organizovan na osnovu kodeksa paštunvali, odnosno na osnovu paštunskih običaja. Paštunvali se zasiva na časti muškarca koja se ceni na osnovu tri poseda – „zar“ (zlato), „zamin“ (zemlja) i „zan“ (žene). Principi na kojima se gradi častan život su: „melmastija“ (gostoljubivost), „nanavati“ (pružanje skloništa ili utočišta) i „badal“ (pravda ili osveta).

Što je Paštun gostoljubiviji, to je časniji. Ako mu na prag kroči stranac ili neprijatelj i zatraži skrovište, od toga da li će ga primiti zavisi njegova čast. Za muškarca je osveta pitanje časti ukoliko se nekakva šteta načini njegovoj zemlji, ženama ili zlatu. Čovek bez časti je čovek bez poštovanja, bez dobara, bez dostojanstva.

Ali, paštunske žene retko kada smeju da pruže gostoprimstvo ili da se svete. Retko kada smeju da delaju. One su imovina sa kojom se trguje i oko koje se bori, ali samo dok one to trpe.

U Kabulu, u skloništu za žene koje su pobegle od porodičnog zlostavljanja, čula sam priču o devojci iz jedne od najbogatijih paštunskih porodica iz oblasti koja se graniči s Pakistanom. Ona se zaljubila u momka u kog nije smela jer je iz suparničkog plemena. Njen otac je ubio mladića i njegova četiri brata, a kad je otkrio da je njegova rođena majka pomogla njegovoj ćerki da pobegne, ubio je i svoju majku. Sad nudi 100.000 američkih dolara onome ko mu ubije ćerku.

To su ekstremna dela ekstremnog čoveka. Ali, mnogi Paštuni misle da su njihova muškost i način života ugroženi. Ugrožavaju ih strana vojska, strane verske vođe, strane televizije, međunarodne grupe za ljudska prava, a oni se čvrsto drže tradicije koja odvajkada definiše šta znači biti paštunski muškarac.

Jednog dana u knjižari u Kabulu našla sam zbirku landaja, kratkih pesama od dva reda koje Paštuni kazuju jedni drugima kraj seoskog bunara ili na svadbama. Knjigu, prvobitno naslovljenu kao „Samoubistvo i pesma“, sastavio je Said Bahudin Madžruh, proslavljeni avganistanski pesnik i pisac, koji je ubijen 1988. godine dok je bio u izgnanstvu u Pakistanu. Prvo je skupljao ženske landaje u svojom rodnom kraju u dolini reke Kunar. Madžruh je bio humanista koji je otkrio veličanstvenost u tim kricima srca koji prkose konvencijama i na mnogo načina se podsmevaju muškoj časti. Od kolevke sve do groba, usud paštunske žene je stid i tuga. Ona je naviknuta na to da ne zaslužuje ljubav. Zato su, zapisao je Madžruh, landaje vapaji odvajanja od prave ljubavi i otkrivaju koliko je dubok jad nametnutih brakova.

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#50) broju časopisa National Geographic Srbija.

Na slici (gore i dole desno):
Avganistanske žene policajci rukuju puškama AMD-65 na jednom prašnjavom strelištu u predgrađu Kabula. Obučavaju ih karabinjeri, italijanski vojni policajci iz oblasnih NATO trupa. Pristupanje policijskim snagama je hrabra odluka za avganistansku ženu. Pobunjenici često napadaju policiju. Izuzetno mali broj supruga i muških rođaka dozvoljava ženama da se prijave. Od 100.000 policajaca, svega su oko 700 žene. A ipak, žene su dobrodošli regruti. One mogu da vrše zadatke koje muškarci ne smeju zbog islamskih običaja, mogu da pretresaju druge žene, pretražuju kuće u kojima su pristune žene. Mnoge koje prihvataju ovaj posao su udovice poginulih policajaca koje sada moraju da prehrane porodicu. Mesečna plata iznosi oko 165 američkih dolara.

Na slici (desno):
Potpuno izloženog lica, kose i ruku, glumica Trena Amiri vozi drugaricu po Kabulu jednog petka. Glasno pušta omiljene pesme sa kasete i peva, udarajući ritam po volanu dok se njiše u vozačkom sedištu. Čak i u relativno naprednom Kabulu, muškarci i žene mrko pilje, trube i viču na nju. Muškarce u Avganistanu provocira kad vide snažnu ženu. Ona simbolizuje slobodu koja im jednostavno ne prija. Trena je pobegla iz sedmogodišnjeg braka jer ju je muž, kako kaže, tukao i nije je puštao iz kuće. Ostavila je i svoja tri sina. Ne planira da se ponovo uda, ali zna da će možda morati da bi preživela u Avganistanu, gde žene u mnogo čemu zavise od muškaraca. Kad sam je pitala za njenog dečka, čije je ime izgravirano na zlatnoj narukvici oko njenog zgloba, rekla je da ne može da se uda za njega. „Ne bi mi dozvolio da nastavim da glumim, a ja hoću da se bavim svojom umetnošću.“

Na slici (levo):
Majka i njena ćerka, u poodmakloj trudnoći (levo), ostale su prepuštene same sebi kad im se auto pokvario.

Snimila: Linzi Adario
Napisala: Elizabet Rubin

Teško je biti skroman kada živite u Mlečnom putu. Naša galaksija je daleko veća, bleštavija i masivnija od većine drugih galaksija. S jednog na drugi kraj, zvezdani disk Mlečnog puta, vidljiv golim okom i kroz optičke teleskope, proteže se na 120.000 svetlosnih godina. Okružuje ga drugi disk, sastavljen uglavnom od vodonika, kojeg mogu da detektuju radio-teleskopi. A sve to što naši teleskopi mogu da vide okružuje ogromni oreol tamne materije, koju oni ne mogu da detektuju. Iako ne emituje nikakvu svetlost, ova tamna materija, po svojoj masi, daleko nadmašuje stotine milijardi zvezda Mlečnog puta, tako da je ukupna masa galaksije bilion do dva biliona puta veća od mase Sunca. Ustvari, naša galaksija je toliko velika da oko nje kruže desetine manjih galaksija, kao što sateliti kruže oko velike planete.

Zahvaljujući svojoj enormnoj veličini, Mlečni put može da se pohvali bar jednom planetom sa inteligentnim životom. Džinovske galaksije poput Mlečnog puta i obližnje, čak još veće galaksije u sazvežđu Andromeda, poseduju moć da stvore i zadrže bogate zalihe gvožđa, kiseonika, silicijuma, magnezijuma i drugih elemenata koji su teži od helijuma. Prisutni na mnoštvu zvezda Mlečnog puta, ovakvi teški elementi su gradivno tkivo planeta nalik našoj.

Teški elementi su podjednako presudni i za život. O tome svedoče kiseonik koji udišemo, kalcijum u našim kostima, gvožđe u našoj krvi. Kada u nekoj manjoj galaksiji eksplodira zvezda, ta sirova materija potrebna za život biva ispaljena u svemir brzinom od više miliona kilometara na sat i nestaje. Ali u galaksiji Mlečni put,  ti elementi nailaze na međuzvezdani gas i prašinu i zadržava ih snaga ogromnog gravitacionog polja ove galaksije. Ove prepreke ih usporavaju, tako da oblaci gasa od kojih se formiraju zvezde mogu da se obogaćuju sastojcima koji su potrebni za nastanak novih generacija zvezda i planeta. To je ono što se dogodilo pre 4,6 milijardi godina, kada su Sunce i Zemlja nastali iz međuzvezdane magline koja više ne postoji.

Pošto živimo unutar galaksije Mlečni put, mi o njenom sveobuhvatnom izgledu zapravo znamo manje nego što znamo o udaljenim galaksijama – baš kao što, kada nemate ogledalo, više znate o licima svojih prijatelja nego o sopstvenom. Pa ipak, astronomi su tokom prethodne decenije došli do brojnih otkrića o našoj galaksiji, počevši od otkrića velike crne rupe u njenom središtu.

Svaka zvezda koja pripada Mlečnom putu kruži oko te crne rupe, nazvane Sagitarius A* (skraćeno „Sgr A*“, a izgovara se „Sagitarius A zvezda “). Puna revolucija Sunca, koje je od nje udaljeno 27.000 svetlosnih godina, traje 230 miliona godina. Na udaljenosti od samo jedne svetlosne godine od crne rupe nalazi se jato od preko 100.000 drugih zvezda, koje crna rupa daleko više privlači. Nekim od tih zvezda je dovoljno samo nekoliko godina da obave svoje orbitiranje oko rupe. Te putanje otkrivaju da je masa Srg A* četiri miliona puta veća od mase Sunca, tj. da je nešto masivnija nego što se smatralo do pre deset godina.

Povremeno, ova crna rupa proguta nešto gasa, kakvu svojeglavu planetu ili čak celu zvezdu. Usled trenja i gravitacione sile, „žrtva“ se zagreva do tako visokih temperatura da ispušta krik u vidu x-zraka. Oni osvetljavaju obližnje oblake gasa, ostavljajući tako svedočanstvo o proteklim gozbama crne rupe. Na primer, naučnici su 2004. godine izvestili o razleganju x-zraka u jednom gasnom oblaku udaljenom oko 350 svetlosnih godina od crne rupe. Pošto x-zraci putuju brzinom svetlosti, ovo razleganje ukazuje na to da je neki objekat upao u crnu rupu pre oko 350 godina. Jačina x-zraka ukazuje na to da je taj objekat imao masu male planete. Nedavno, tokom četrdesetih godina prošlog veka, u crnu rupu je upao još jedan objekat.

Začudo, crna rupa i odbacuje zvezde. Astronomi su 2005. godine izvestili o jednoj zvezdi koja se izuzetno brzo kretala na udaljenosti od oko 200.000 svetlosnih godina od centra galaksije. „Bilo je to slučajno otkriće“, kaže Voren Braun sa Harvard-Smitsonijan centra za astrofiziku. Kada je u sazvežđu Hidre otkrio zvezdu koja se od galaktičkog središta udaljavala brzinom od 709 kilometara u sekundi, odnosno, 2,5 miliona kilometara na čas, on je zapravo tragao za „zvezdanim mlazevima“ – ostacima malih galaksija koje je izmrvila gravitaciona sila Mlečnog puta. Pri toj brzini, ona će umaći privlačnoj sili galaksije i otploviti u intergalaktički prostor. Do 2010. godine Braun i drugi astronomi su otkrili još 15 takvih zvezda koje se kreću izuzetno velikom brzinom.

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#50) broju časopisa National Geographic Srbija.

Na slici (gore i levo):
Teleskop dužine 2,2 m u opservatoriji La Silja u Čileu usmeren ka maglini Laguna koja ima prečnik od 100 svetlosnih godina.

Na slici (desno):
Mlečni put, u umetničkom prikazu, kroz uvećane detalje prikazuje snimke sa projekta Južne evropske opservatorije „Giga Galaksi Zum“.

Fotografije: Robert Hart, NASA/JPL i Stefan Gisar, Eso
Napisao: Sao Ken Krosvel

Na periferiji Medisona u Viskonsinu nalazi se niska građevina od cigala opremljena ventilacionim cevima i okružena visokom žičanom ogradom. To je zgrada sa strogom izolacijom Nacionalnog zdravstvenog centra za divlje životinje (NWHC) Geološkog pregleda Sjedinjenih Država, savezne istraživačke ustanove posvećene borbi protiv bolesti divljih životinja. Unutra, hodnik od blokova siporeksa okružuje krilo za izolaciju životinja, prolazi pored niza hermetički zatvorenih soba za eksperimente, čije se unutrašnjosti mogu videti kroz prozore od debelog stakla. Jedna soba je zastrta strugotinom i postavljene su cevi nalik jazbinama tako da liči na stanište prerijskih pasa nad kojima se vrši ispitivanje vakcine protiv bakterije Yersinia pestis, organizma koji izaziva kugu. U drugoj sobi, zebraste zebe u kavezima imale su svoju ulogu u istraživanju za dobijanje vakcine protiv virusa zapadnog Nila. Dve sobe su zamračene zbog udobnosti slepih miševa koji su u stanju hibernacije. U prvoj su nezaražene životinje koje pripadaju vrsti Myotis lucifugus, obično zvane mali smeđi slepi miševi. Oni služe za kontrolu. U drugoj zamračenoj sobi smešteni su mali smeđi slepi miševi izloženi filamentoznoj beloj gljivici nepoznatog porekla, Geomyces destructans, koja se po prvi put pojavila među severnoameričkim slepim miševima 2006. godine. Za samo četiri godine ova bolest pogodila je populaciju slepih miševa u stanju hibernacije u kanadskim pokrajinama, u Njujorku, Vermontu i u drugim državama, čiji je spisak sve duži. Vlaknasta bela gljivica smrtonosnija je od bakterije Yersinia pestis, koja se raširila među seljacima srednjovekovne Francuske.

Dejvid Blert, mikrobiolog u Nacionalnom zdravstvenom centru za divlje životinje, predvodi laboratorijsko istraživanje ove opake gljivice. On ulazi u onu drugu zamračenu sobu u zaštitnom odelu, gumenim čizmama i rukavicama od lateksa, a nosi i čeonu lampu sa crvenim filterom kao i aparat za disanje. Krećući se tiho da ne bi probudio životinje, približava se velikoj vitrini u kojoj se nalazi mali, mrežasti kavez sa slepim miševima. Ova vitrina je cvećarski frižider koji je Blert prilagodio, jer slepi miševi u stanju hibernacije, kao i posečeni ljiljani, najbolje opstaju na niskim temperaturama i na visokoj vlažnosti. Blert proviruje u hladnjak, tražeći na slepim miševima dokaz gljivičnog rasta oko njuški ili po krilima. Bela plesan na njušci, koja izgleda kao inje na bradi skijaša, signal su da je slepi miš možda zaražen. Zbog toga je ova bolest nazvana „sindrom belog nosa“.

Kada se vratio u svlačionicu, Blert mi je rekao da nema ni traga od promene. Zasad nema smrtnih slučajeva, a ni vidljivih gljivica. Ali, eksperiment je još uvek u ranoj fazi.

Kako ova gljivica ubija slepe miševe? „To ne znamo“, kaže. „To je, rekao bih, prva poznata bolest koja isključivo pogađa životinju u stanju hibernacije.“ Način na koji bolest ubija može da se razlikuje od svega što je nauka ikada videla, a to je samo jedna od nepoznanica.

Ova gljivica je novost u Severnoj Americi. Njeno prisustvo je po prvi put zabeleženo – ali još uvek ne i prepoznato – na fotografiji snimljenoj februara 2006. godine u pećini Hauz, zapadno od Olbanija u Njujorku. Godinu dana kasnije ljudi su počeli da prijavljuju nešto čudno – male smeđe slepe miševe koji izleću iz obližnjih pećina po danu usred zime. Mali smeđi slepi miš je sićušno stvorenje, manje od ljudskog palca, zavisno od svoja dva grama uskladištenog sala koje bi trebalo da ga održi u životu tokom hladne sezone. Hibernacija je prevashodno važna da bi njegove rezerve energije potrajale; jednim jedinim buđenjem može da  potroši onoliko sala koliko mu je dovoljno da preživi mesec dana. Kada je ekipa iz njujorškog Odeljenja za zaštitu životne sredine izvršila svoju rutinsku godišnju inspekciju pećine Hejliz, još jednog obližnjeg zimovnika, pronašli su na hiljade mrtvih slepih miševa, rasutih svuda po pećini, u različitim stadijumima raspadanja. „To je bio pokolj“, kako kaže Al Hiks, stručnjak za sisare u ovom odeljenju.

Od tada se ovaj problem daleko i brzo širi. Biolozi procenjuju da je za tri godine izgubljeno milion ili više životinja i da su populacije na nekim lokacijama potpuno uništene. Ova bolest napada šest vrsta, od kojih je jedna bila proglašena ugroženom mnogo pre pojave sindroma belog nosa. Ta vrsta je slepi miš iz Indijane (Myotis sodalis). Vrlo je rizičan i opstanak druge tri, uključujući sivog slepog miša (Myotis grisescens). Tokom poslednjih decenija veliki napredak je učinjen u obnavljanju populacije sivih slepih miševa. „U ovo smo uložili ogroman napor“, kaže Merlin Tatl, osnivač Međunarodnog društva za zaštitu slepih miševa. „Sve sada može da se uništi za samo nekoliko godina.“

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#50) broju časopisa National Geographic Srbija.

Na slici (gore i levo):
Da bi popisali sive slepe miševe u Habardovoj pećini u Tenesiju, biolozi su prošle zime brojali jedinke u malim oblastima, a zatim su došli do ukupnog broja. Procenili su da ima 300.000 slepih miševa u ovom jatu i 513.000 u čitavoj pećini. Gljivica nije zarazila ovu ugroženu vrstu još uvek.

Na slici (desno):
Na opni krila malog smeđeg slepog miša, koji je uginuo od tajanstvene bolesti, vidljivo je oštećenje.

Napisao: Dejvid Kvamen
Snimio: Stiven Alvarez

Nije preostalo mnogo mesta na svetu gde će vas probuditi potpuna tišina. U osvit dana, osim ako se ne oglašavaju kormorani, koji rano ujutro prate ribarske čamce, na kraju sela Stenje na Prespanskom jezeru, nema nikakvih zvukova, jedino što se može čuti je beskrajna, blažena tišina.

„Ipak, noći u julu i avgustu su ovde prilično bučne“, kaže Milti, kako svi zovu Dragana Mitrevskog, meštanina koji je neiscrpni izvor informacija o selu i njegovoj okolini. Pomislili smo da nam je iluzija o apsolutnom miru i tišini razbijena slikom bučnih turista, ali ipak nije. „Njivice tada dolaze u plićak da bi se mrestile. Njihovo praćakanje u plitkoj vodi se čuje u tihim letnjim noćima. Prava su atrakcija za turiste, pa i za nas domaće. Svetlucaju i belasaju se u vodi, kao da su od srebra. Mogu da se uhvate rukama.“

Njivice ili belvice su vrste karakteristične za Prespansko jezero. Karakteristični su i turisti koji dolaze ovde. To su upravo ljudi koji traže spokoj i uživaju u miru koji ovde svakako mogu naći, za razliku od Ohridskog jezera, glavne turističke destinacije u Makedoniji, koje je mnogo poznatije i posećenije mesto, a nalazi se nedaleko odavde.

Ohrid i Prespu, jezera blizance, kako ih nazivaju, razdvaja i istovremeno spaja planina Galičica, jedan od tri nacionalna parka u Makedoniji. Dva jezera i planina predstavljaju neobičan geološko-hidrološki fenomen. Poput vezanih sudova, jezera su spojena podzemnim kanalima ispod masivnog krečnjačkog tela planine. Prespansko jezero ističe u Ohridsko, bivajući njegov glavni hidrološki izvor. Mnogi koji se dive veličanstvenim vrelima reke Crni Drim, koja izvire iz podzemnih izvora nadomak manastira Sveti Naum, jednoj od atrakcija na obali Ohridskog jezera, i ne znaju da njihova voda velikim delom potiče iz Prespanskog jezera (tačnije, oko 40 odsto). Hidrološka veza dva jezera je naučno potvrđena pre nekoliko decenija postupkom ispuštanja obojenih materija iz Prespanskog jezera u kanale ispod Galičice, koje su se pojavile u vodi Ohridskog jezera. Eksperiment je izvršio Institut za primenu radioizotopa iz Skoplja, ali lokalni žitelji samo klimaju glavom i kažu da su oni to odavno znali i bez naučnih ispitivanja. Izneće vam teoriju da su Mala Prespa (jezero manjeg obima koje je deo ovog jezerskog sistema i koje se nalazi na teritoriji Grčke), Velika Prespa i Ohridsko jezero u stvari nekada davno bila jedna ogromna reka, a to će potkrepiti i činjenicom da iz Ohridskog jezera izvire reka Crni Drim (još jedan od brojnih fenomena u vezi sa ovim jezerima), koja se potom spaja sa Belim Drimom u Albaniji i uliva u Jadransko more. Naučnici ovu teoriju osporavaju, ali ona je u svakom slučaju jedan od interesantnih lokalnih mitova.

Prespansko jezero se nalazi na jugozapadu Republike Makedonije. Najveći deo njegovih voda (65 odsto) pripada Makedoniji, 18 odsto Albaniji i 17 odsto Grčkoj. Predstavljajući jedinstveni sistem sa Ohridskim, dva se jezera svrstavaju među pet najstarijih jezera na našoj planeti (pored Bajkalskog u Rusiji, Titikake u Južnoj Americi i Tanjganjike i Njase u Africi). Profesor dr Ljupčo Melovski sa Instituta za biologiju na Univerzitetu „Sveti Ćirilo i Metodije“ u Skoplju, koji se godinama bavi proučavanjem Prespanskog jezera, naglašava globalni značaj jezerskog sistema, zajedno sa planinom i okolnim šumama: „To su veoma stari ekološki sistemi. Oni vode poreklo iz perioda tercijera, odnosno stari su pet miliona godina. Upravo od njihove starosti potiče i njihov endemizam.“ Unikatni endemizam i bogati biološki diverzitet su specifičnost ovog jezerskog sistema i njihove planine (Galičicu biolozi nazivaju „mali Kavkaz“ upoređujući je sa svetski poznatim regionom biodiverziteta.) Još jedna vrednost ovog jezerskog sistema je blizina drugog nacionalnog parka. Na istočnoj obali njegov basen se graniči sa Nacionalnim parkom „Pelister“, koji svojim specifičnim prirodnim vrednostima još više obogaćuje ovo područje.

Dok je Ohridsko jezero nadaleko poznato po svojim prirodnim i kulturnim osobinama i značaju, Prespa je kao uspavana lepotica o kojoj se veoma malo zna. Ipak, njene vrednosti daleko prevazilaze njenu popularnost. Pored prirodnih, ona skriva i kulturni značaj. Dovoljno je i to što se kod prespanskog sela Kurbinovo nalazi crkvica iz ranog XII veka, posvećena Svetom Đorđu i čudesnom „Belom anđelu“. Ona, kao i ostale freske ove male jednobrodne bazilike, smatra se jednim od nekoliko evropskih slikarskih blesaka koji su najavili period renesanse.

U Prespi se živi mirno, a glavni izvor prihoda nisu turisti već dva lokalna resursa – riba i jabuke. Voćarstvo i ribarenje su najznačajnije privredne delatnosti u opštini Resen, jedinoj opštini na makedonskoj obali Prespanskog jezera. Prizor naizgled beskrajnih voćnjaka sa crvenim plodovima pored jezera je zaista idiličan.

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#50) broju časopisa National Geographic Srbija.

Na slici (gore):
Prespansko jezero je jedan od najvećih rezervoara pitke vode u Evropi. Masovni turizam ga još nije dotakao, a žitelji i lokalne vlasti razvijaju alternativni koncept turističke ponude.

Na slici (desno):
Kormorani stražare na nepristupačnoj obali ostrva Golem Grad, kojeg lokalno stanovništvo naziva i Zmijsko ostrvo, zbog brojnih vodenih zmija koje se „Sunčaju“ na njegovoj obali. Dalmatinski pelikan je redovni pratilac ribara, čekajući svoju šansu da dobije deo ulova. Ova vrsta pelikana, koja je globalno ugrožena, gnezdi na malom prespanskom jezeru, koje je deo jezerskog sistema i nalazi se na teritoriji Grčke.

Na slici (levo):
Prespanski krap, njivica (belvica), cironka i druge vrste su deo bogate ihtiofaune Jezera. Pojedini ribari primenjuju tradicionalni, održivi način ribarenja: u vodi se prave konstrukcije od granja u obliku svojevrsnog lavirinta. Postavljaju se u novembru i decembru, na mestu gde je zavetrina. Kada riba uđe u ovu „klopku“ u njoj može da provede čitavu zimu, a ribari povremeno skupljaju deo ulova.

Napisala: Marijana Ivanova
Snimio: Ljupčo Ilievski

Ženke pčela Osmia avosetta, kako su naučnici nedavno otkrili, postavljaju latice cveća tako da obrazuju jedinstvena gnezda koja tokom zime obavijaju njihove larve hranljivim materijama i na taj način im obezbeđuju i toplotu. Ova gnezda mogu se nazvati ikebanom za insekte.

Biolozi nikada nisu videli tvorevine ovih stvorenja, sve do prošle godine kada su dve istraživačke grupe, koje su istovremeno radile, pronašle i iskopale gnezda na planinskim obroncima Turske i Irana. Došle su do zaključka da ženka ove usamljeničke pčele, koja izbegava život u košnici, kopa plitak tunel u rastresitoj zemlji sa dovoljno prostora za jednu ili dve komore, ili ćelije legla, od kojih je svaka duboka do pet centimetara. Zatim pčela zidove ćelija oblaže preklopljenim laticama koje je, jednu po jednu, prenele sa obližnjih polja, slepljujući ova dva sloja tankim slojem blata. Na kraju, svaku komoru ispunjava hranom za larve – tečnom mešavinom nektara i polena – polaže jedno jaje na vrh, previje unutrašnje latice preko njega, zapečati ulaz vlažnom zemljom i završi još jednim presavijanjem latice. Ovaj proces može da potraje i do dva dana, kažu naučnici. Ćelija se ubrzo stvrdne u čvrstu grudvu koja je iznutra vlažna, a spolja otporna na grabljivice i vodu, što je idealno zimsko sklonište u slučaju da naiđu suša ili poplava.

Lepotu gnezda od latica pčelinja larva, koja se razvija u mraku i nema razvijene očiji u tom stadijumu, ne može da vidi. I dok naučnici procenjuju umešnost sa kojom ova pčela gradi gnezdo, jedan od pronalazača, Džerom Rozen mlađi iz Američkog prirodnjačkog muzeja, kaže: „Mi smo uglavnom zaokupljeni njegovom lepotom kao evolucionim mehanizmom da se zaštiti mladunče.“

Na slici:
Ženka pčele donosi laticu do svog nedovršenog gnezda.

Fotografija: Džon Ašer
Napisala: Dženifer Holand

Svakog maja, kada sušna sezona počinje da stiže u Tanzaniju, velika krda gnuova, zebri i gazela kreće na sever, ostavljajući Nacionalni park Serengeti zbog zelenijih pašnjaka Kenije. Kada se kiše vrate u novembru, vrati se i skoro dva miliona životinja. Sada je njihov migracioni put u žiži rasprave oko predložene izgradnje trgovinskog autoputa.

Tanzanijska vlada kaže da je takav put potreban da poveže udaljeno područje jezera Viktorije sa lukama na Indijskom okeanu, kao što je Dar el Salam. Vlada trenutno proučava izvodljivost korišćenja neasfaltirane deonice sa dve trake kroz divljinu na severu Serengetija. Ali, zagovornici zaštite životne sredine ističu da će na stotine kamiona svakoga dana koristiti ovaj put, što će dovesti do sudara sa životinjama koje se sele i povećanja mogućnosti krivolova. Oni predlažu duži put, ka jugu, koji bi u potpunosti zaobišao park. Ova zemlja se sada suočava sa teškom odlukom kako da izbalansira svoj infrastrukturni razvoj sa zaštitom divljih životinja, koje su njen zaštitni znak.

Na slici:
Životinje beže od vozila u Serengetiju.

Fotografija: Kan H. Ekerciolu, Univerzitet Stenford
Napisao: A. R.Vilijams

Posle rođendanskog evo i pedesetog broja, ali želim da verujem da je to još uvek početak i da su ovih pedeset brojeva samo prvi koraci jednog dugog putovanja.

Priznajem, i ovaj pedeseti put osećam izvesno uzbuđenje pred praznim ekranom na kojem će nastajati „Završna reč“ i radujem se što je tako. Vidim to kao još jednu prednost posla koji obavljam.

Biblijskim kraljevima Davidu i Solomonu, ocu i sinu, junacima jedne naše ovomesečne priče, pripisuju se literarna dela koja su obeležila našu civilizaciju. Nadahnuto pesništvo Davidovih psalma bilo je među najčitanijim štivima u srednjem veku, dok je „Pesma nad pesmama“, i dalje u nejasnoj vezi sa  Davidovim sinom Solomonom, među najviše analiziranim delima. Za mene je prihvatljivo alegorijsko tumačenje o Božjoj ljubavi prema svom narodu, ili ono koje govori o vezi Hrista i njegove crkve, ali sam rad da u „Pesmi nad pesmama“ uživam čitajući je kao izvanrednu čulnu, erotsku poeziju.

U hrišćanskom svetu Davidova pobeda nad Golijatom je starozavetna alegorija Hristove pobede nad satanom, dok se Mikelanđelovom Davidu dive u svakom kutku planete, bez obzira na religijski koncept. Neke vrhunske Karavađove predstave i kompozicije drugih slikara na istu temu, ili Donatelova skulptura, ostale su u senci divovskog golog mladića koji samo što nije stupio u bitku.

Iako je David osvojio Jerusalim i izašao kao pobednik iz svih bitaka, nije mu bilo dato da podigne Božji dom. To je pošlo za rukom njegovom mudrom nasledniku Solomonu.

Gradnja Solomonovog hrama, dogodila se ona zaista ili ne, postaće i ostati važna u istorijskoj, verskoj, simboličkoj i metaforičkoj ravni. U slobodnom zidarstvu, na primer, ima izuzetno važnu ulogu, kao i svoje odraze u arhitekturi baziranoj na starozavetnim izvorima. Već na pomen hrama kralja Solomona danas je nemoguće izbeći popularne priče o templarima, naročito posle planetarnog uspeha Dena Brauna, čije se sugestivne knjige često pogrešno doživljavaju kao dokumenti. On je pisac, a ne istoričar iskusan u osvetljavanju mračnih hodnika vremena. Ostavimo nauci da nam saopšti šta su templari tražili u Jerusalimu. Nekakav korak u tom pravcu učinio je Vatikan pre nekoliko godina kada je 799 primeraka dokumenta o suđenju templarima, Processus Contra Templarios, pustio u prodaju po ekstremno visokoj ceni od preko 8000 dolara.

Nemačka reč tempel znači „hram“, a svoj koren ima u grčkom temenos, što znači „odvojeni deo“. Na neki način i vi ste templari jer ste s ovim časopisom u rukama odvojeni i zaštićeni od bujice besmislenih sadržaja.

Na obodu čuvenog trga Zokalo u Meksiko Sitiju, uz ruševinu astečke svete piramide Templo Major, otkriveni su ostaci životinje – možda psa ili vuka. Uginula je pre 500 godina i ležala je u raki obloženoj kamenom, dubokoj dva i po metra. Ova životinja verovatno nije imala ni ime ni vlasnika. Ipak, anonimno psoliko stvorenje je očigledno nekome nešto značilo. Imalo je ogrlicu sa perlama od žada i čepove od tirkiza u ušima. Oko nožnih zglobova grivne sa zvončićima od čistog zlata.

Ekipa arheologa, predvođena Leonardom Lopesom Luhanom, otkrila je takozvanog aristo-psa u leto 2008. godine, dve godine posle početka iskopavanja započetog kada je tokom gradnje temelja za novu zgradu pronađen jedan upečatljiv predmet. Reč je o pravougaonom monolitu teškom 12 tona, od ružičastog andezita, raspuklom na četiri velika bloka, koji na sebi ima hipnotički, jezivi prikaz boginje zemlje Tlaltekutli – astečki simbol ciklusa života i smrti, koja čuči dok se porađa i pri tome pije sopstvenu krv i proždire svoj porod. To je treći pljosnati astečki monolit slučajno pronađen u blizini Templo Majora, uz Sunčev kamen od crnog bazalta, težak 24 tone (iskopan 1790. godine), i disk boginje Meseca Kojolšauki, težak 8 tona (iskopan 1978. godine).

Posle višegodišnjeg mukotrpnog iskopavanja Lopes Luhan i njegov tim otkrili su u dubokoj jami pored monolita neke od najegzotičnijih astečkih ponuda bogovima. Kad su uklonili štukovanu ploču sa površine trga, istraživači su našli 21 žrtveni nož od belog kremena, obojen u crveno – zube i desni astečkog čudovišta iz zemlje, usta široko razjapljenih da progutaju mrtve. Dublje su kopali i našli zamotuljak umotan u lišće agave. U njemu je bila zbirka žrtvenih šila od kostiju jaguara, kojima su astečki sveštenici prolivali sopstvenu krv kao poklon bogovima. Uz šila su nađene poluge od kopala – svešteničkog tamjana, još jednog duhovnog prečistača. Šila i tamjan su bili brižljivo složeni unutar ovog zamotuljka, zajedno sa ptičjim perima i perlama od žada.

Na Lopesovo iznenađenje, nekoliko metara ispod zamotuljka ležala je druga žrtvena ponuda, ovog puta u kamenoj kutiji. Unutra su bili skeleti dva sura orla – simbola sunca – sa telima okrenutim ka zapadu. Orlove je okruživalo 27 žrtvenih noževa, od kojih je 24 bilo ukrašeno krznenim i drugim navlakama, poput krpenih lutaka, tako da predstavljaju božanstva povezana sa zalaskom sunca. Do prošlog januara, ova ekipa je otkrila ukupno šest žrtvenih ponuda u oknu – poslednju sedam metara ispod nivoa ulice, keramičku teglu ispunjenu sa 310 perlica od nefrita, čepova za uši i figurina. Svi iskopani predmeti bili su očigledno razmešteni po određenoj logici, u skladu sa celokupnom kosmologijom astečkog carstva.

Tek u dnu druge kutije sa žrtvenim ponudama Lopes Luhan je naišao na raskošno ukrašenu životinju. Bila je prekrivena ostacima morskih školjki, slatkovodnih dagnji, rakova i puževa – ostacima stvorenja koja su ovamo doneta iz Meksičkog zaliva i sa obala Atlantskog i Tihog okeana. Lopes Luhan je znao da, po astečkoj kosmologiji, ovaj kolaž ukazuje na prvi nivo podzemnog sveta u kome pas služi kao vodič duši svog gospodara preko opasne reke.

Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#49) broju časopisa National Geographic Srbija.

Napisao: Robert Drejper
Snimili: Kenet Garet i Hesus Lopes

Seoba životinja je daleko veličanstveniji i mnogo pravilniji fenomen od kretanja životinja. Ona predstavlja kolektivno putovanje sa dugoročno odloženim nagradama. Ona ukazuje na smišljenu nameru i epsku volju, okarakterisanu kao nasleđeni instinkt. Biolog Hju Dingl je, upinjući se da shvati suštinu, identifikovao pet karakteristika koje važe, u različitom stepenu i kombinacijama, za sve seobe. One su produžena kretanja koja životinje odvode van njima poznatih staništa, teže da budu pravolinijska, uključuju naročita ponašanja u pripremi (kao što je preterana ishrana) i dolasku; zahtevaju posebnu raspodelu energije. I još nešto. Životinje selice održavaju nesalomljivu pažnju usmerenu ka višem cilju, tako da ih iskušenja i izazovi, koji bi omeli ostale životinje, ne mogu odvratiti.

Jedna arktička morska lasta na putu od Tijere del Fuego do Aljaske neće se, na primer, obazirati na ukusnu i mirisnu haringu koju joj sa čamca nudi neki posmatrač ptica u zalivu Monterej. Lokalni galebovi će se halapljivo obrušiti na takve darove, dok morska lasta nastavlja svoj let. Zašto? „Životinje selice ne reaguju na usputne čulne nadražaje na koje bi spremno reagovale u drugim okolnostima“, kako Dingl suvoparno i pažljivo opisuje ovu situaciju. Jednostavnije rečeno, ova stvorenja su rešena da vrtoglavom brzinom, uz najveće moguće napore, stignu na odredište. Drugi način, manje naučni, bio bi da se kaže da arktička morska lasta odoleva skretanju sa puta jer je u tom trenutku tera instinktivni osećaj nečega što mi ljudi smatramo vrednim divljenja – viši cilj.

Arktička morska lasta zna da može da jede kasnije. Može da se odmori kasnije. Može da se pari kasnije. Trenutno je neumoljivo usredsređena na putovanje, želi samo da stigne. Dolazak do neke šljunkovite obale na Arktiku, ka kojoj teže i ostale arktičke morske laste, poslužiće svojoj višoj svrsi, onako kako je to udesila evolucija – nalaženju mesta, vremena i skupa okolnosti pod kojima može uspešno da izlegne i odgaji potomstvo.

Ali, ovaj proces je složen koliko i raznovrstan, a različiti biolozi ga različito definišu, delimično u zavisnosti od toga koje vrste životinja proučavaju. Džoelu Bergeru, članu Društva za zaštitu divljih životinja i Univerziteta Montane, koji proučava vilorogu antilopu i druge velike kopnene sisare, više se sviđa ono što on naziva jednostavnim, praktičnim definisanjem koje odgovara njegovim divljim životinjama i to „selidbom iz jednog sezonskog staništa u drugo i natrag“. Obično je razlog za takve sezonske pokrete tamo-ovamo potraga za izvorima hrane koji u jednoj oblasti nisu dostupni tokom čitave godine. Ali, dnevni vertikalni pokreti zooplanktona u okeanu – ka površini noću da potraži hranu, ka dnu danju da bi izbegao grabljivice – takođe mogu da se smatraju migracijom. Tako može da se posmatra i pokret biljnih vaši kada, pošto su iscrple zalihe mladog lišća na jednoj biljci, njihovi mladunci odlete dalje na drugu biljku domaćina, a da se pritom nijedna vaš nikada ne vrati tamo odakle je krenula.

Dingl, evolucioni biolog koji proučava insekte, nudi komplikovanije objašnjenje od Bergerovog, navodeći onih pet karakteristika (upornost, pravolinijsko kretanje, nemogućnost skretanja pažnje, naročita ponašanja pri polasku i dolasku, skladištenje energije) koja razlikuju seobu od drugih vrsta kretanja. Na primer, biljne vaši će postati osetljive na plavu svetlost, koju reflektuje nebo, kada dođe vreme za poletanje na njihovo dugo putovanje i osetljive na žutu svetlost, koju reflektuje nežno mlado lišće, kada treba da slete. Ptice će se ugojiti uoči dugog selidbenog leta. Vrednost njegovog objašnjenja, obrazlaže Dingl, u tome je što pažnju usredsređuje na ono što predmet posmatranja gnuova i kanadskih ždralova ima zajedničko sa predmetom posmatranja biljnih vaši i stoga pomaže navođenju istraživača ka razumevanju toga da ih je sve stvorila evolucija prirodnom selekcijom.

Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#49) broju časopisa National Geographic Srbija.

Napisao: Dejvid Kvamen
Snimio: Džoel Sartore