Smatram da treba poštovati drevne umrle i da ih treba ostaviti da počivaju u miru.

Međutim, postoje neke tajne o faraonima koje mogu da se otkriju samo proučavanjem njihovih mumija. Skeniranjem mumije kralja Tutankamona, još 2005. godine, pokazali smo da on nije umro od posledica udarca u glavu, kao što su mnogi do tada verovali. Naša analiza otkrila je da je rupa na njegovom potiljku nastala tokom procesa mumifikacije. Ispitivanje je pokazalo i da je Tutankamon umro u devetnaestoj godini života, možda ubrzo nakon što je doživeo prelom leve noge. Ali, postoje misterije u vezi sa Tutankamonom koje čak ni skener ne može da razotkrije. Sada smo još detaljnije ispitali njegovu mumiju i došli do izvanrednih otkrića o njegovom životu, rođenju i smrti.

Priča o Tutankamonu liči mi na dramu čiji završetak još nije napisan. Prvi čin drame počinje oko 1390. godine p.n.e., nekoliko decenija pre nego što se Tutankamon rodio, kada veliki faraon Amenhotep III stupa na presto Egipta. Ovaj kralj iz XVIII dinastije je neizmerno bogat. Vlada imperijom koja se proteže na 1.900 kilometara, od reke Eufrat na severu do četvrte katarakte Nila na jugu. Sa svojom suprugom, moćnom kraljicom Tijom, vlada 37 godina, obožava bogove svojih predaka, pre svega Amona, dok narod i država cvetaju zahvaljujući ogromnom bogatstvu koje se u Egipat sliva iz stranih, vazalnih zemalja.

Ako prvi čin govori o tradiciji i stabilnosti, onda drugi čin govori o pobuni. Amenhotep III umire i nasleđuje ga mlađi sin, Amenhotep IV, čudak i vizionar koji odbacuje Amona i ostale bogove državnog panteona i obožava samo jednog boga, Atona, odnosno sunčev disk. U petoj godini vladavine kralj menja svoje ime u Ehnaton – „onaj ko blagotvori u ime Atona“. Sebe uzdiže do statusa živog boga, napušta tradicionalno versko središte, Tebu, i gradi veliki ceremonijalni grad 290 kilometara severnije, na mestu koje se danas zove Amarna. U njemu živi sa znamenitom suprugom, lepom Nefertiti. Njih dvoje služe kao prvosveštenici Atona, a pomaže im njihovih šest voljenih kćerki. Amonovim sveštenicima oduzeti su sva moć i bogatstvo, jer Aton se sada smatra vrhovnim božanstvom. I umetnička dela iz ovog vremena odišu novim naturalističkim pristupom; prikazi samog faraona ne sadrže idealizovane crte lica, ni mlado mišićavo telo kao slike njegovih prethodnika, već je predstavljen kao prilično feminizovana figura opuštenog stomaka, duguljastog lica i debelih usana.

Završetak Ehnatonove vladavine obavijen je tajnom. Ove dramske scene odvijale su se iza zavese. Jedan ili možda dva kralja nakratko su vladala, ili uporedo sa Ehnatonom, ili posle njegove smrti, ili u oba perioda. Kao i mnogi drugi egiptolozi, smatram da je prvi od tih „kraljeva“ zapravo bila Nefertiti. Drugi kralj je tajanstvena ličnost zvana Smenhare, o kojoj ne znamo skoro ništa. Ono što sigurno znamo jeste da, kad se zavesa podigne u trećem činu, na prestolu sedi dečak – devetogodišnji Tutankaton („živo oličenje Atona“). U prve dve godine vladavine, on i njegova supruga Anhesenpaaton (kćerka Ehnatona i Nefertiti) napuštaju Amarnu i vraćaju se u Tebu, ponovo otvaraju stare hramove i vraćaju im sjaj i bogatstvo. Svoja imena menjaju u Tutankamon i Anhesenamon, javno proklamujući svoje odbacivanje Ehnatonove jeresi i obnovljenu posvećenost kultu boga Amona.

Tada se zavesa spušta. Deset godina posle dolaska na presto, Tutankamon je mrtav, bez naslednika. Na brzinu je sahranjen u maloj grobnici, prvobitno namenjenoj nekoj privatnoj, a ne kraljevskoj osobi. U talasu reakcija na Ehnatonovu jeres, naredni vladari uspevaju da izbrišu skoro sve tragove kraljeva iz Amarne, među kojima je i Tutankamon.

Nastavak ove priče možete pročitati u
septembarskom (#47) broju časopisa National Geographic Srbija.

Napisao: Zahi Havas
Snimio: Kenet Garet

Remonu se ovaj posao ne sviđa. Vlasnik drvare za kojeg radi, ali čije ime ne zna, rekao mu je da mora da vesla čitav dan bez prestanka, jer su čuvari podmićeni da se drže po strani samo tokom određenog perioda, posle kojeg očekuju da ponovu budu potplaćeni. Ipak, prevoz oborenog drveća je bolji od obaranja istog, što je bio Remonov prethodni posao. Odustao je kada je zaključio da je rizik postao isuviše veliki. Iako se ilegalna seča drveća odvijala godinama, njen tempo se iznenada intenzivirao. Šuma nije bila nadgledana, bila je puna organizovanih bandi, a potpuni haos u krčenju šuma je podstaknut padom madagaskarske vlade u maju 2009. godine i nezasitom potražnjom kineskih dobavljača drvne građe, koji su za samo nekoliko meseci iz severostočnih šuma ove zemlje uvezli ružinog drveta vrednog preko 200 miliona dolara. Jednom drvoseči ružinog drveta, koga je Remon poznavao, šumski razbojnici su oteli plen rekavši mu: „Nas je trideset, a ti si sam.“ A upravo je čuo i da su tokom svađe oko drvne građe pre nekoliko dana dvojici ljudi mačetama odsečene glave.

Reka postaje mirna i Remon pali cigaretu, mešavinu duvana i marihuane. Priča o fadiima, lokalnim tabuima koji vekovima štite šumu. Kad god neko zalutalo drvo smrska nekom lobanju ili kad rečni brzaci nekome slome nogu, kradljivci drva uvek sa strahom pričaju: „Razbesneli smo naše pretke. Oni nas kažnjavaju.“ Stariji drže pridike Remonu zbog pljačkanja svetog tresetišta.

„Dobro“, rekao im je.  „Probajte da drvećem nahranite svoju porodicu.“

Remon je nekada svoju porodicu prehranjivao radeći na poljima vanile pored priobalnog grada Antalahe, koji je, kao i samo ostrvo, bogat resursima i siromašan u svakom drugom pogledu. Pre dve decenije je tadašnji predsednik Madagaskara, Didije Ratsiraka, bio toliko ponosan na reputaciju Antalahe kao svetske prestonice vanile da je poslao jednog zvaničnika da oda priznanje ovom gradu. „Mislio je da će grad biti prepun velikih zgrada i asfaltiranih puteva“, kaže nekadašnji izvoznik vanile Mišel Lomon. „Predsednik je bio veoma razočaran izveštajem koji mu je podneo njegov izaslanik.“

Od tada su se što cikloni, što pad cena urotili da zbace krunu sa glave kralja vanile. Danas je Antalaha prašnjava i uspavana i, premda je njen glavni bulevar, Antananarivska ulica, 2005. godine konačno asfaltiran sredstvima Evropske Unije, ulični saobraćaj se uglavnom sastoji od nekolicine gizdavih taksija, zarđalih bicikala, pilića, koza i ponajviše pešaka koji tabanaju bosonogi po kiši i, da bi ostali suvi, iznad svojih glava drže listove u obliku slonovog uva, poznatije kao putničke palme.

Ili je bar takav saobraćaj bio do proleća 2009. godine. Tokom tog proleća su ulicama Antalahe iznenada počeli da tutnje motori. Jedina radnja u Antananarivskoj ulici koja je imala takva vozila brzo ih je rasprodala. Reagujući na potražnju, otvorena je druga radnja u istoj ulici, koja je, takođe, počela sumanuto dobro da posluje. Kupci su bili suvonjavi mladići i svako u Antalahi je znao odakle je poticao novac koji su nemilice trošili. Svakako, ne sa polja vanile. Isti ti mladići su se mogli videti kako se u grad dovoze na tovarnom delu kamioneta, opkoračeni oko velikih tovara ilegalno posečene drvne građe, sistematski puneći svoje džepove tako što su po šumi sekli isključivo dragocena stabla madagaskarskog ružinog drveta.

Četvrto po veličini na svetu, sa preko 585.000 kvadratnih kilometara, Madagaskar je ipak ostrvo. Iako su sva ostrva blagoslovena sopstvenom jedinstvenom biosferom, Madagaskar (koji se od Afrike odvojio pre oko 165 miliona godina) poseban je slučaj. Približno 90 odsto njegove flore i faune se ne može naći nigde drugde na planeti. Vanzemaljski prizor baobaba u obliku šargarepe (Adansonia grandidieri), avetinjskih lemura, čitavih šuma veoma visokih kamenih šiljaka i kod posetilaca koji su umorni od svetskih čuda može da izazove ushićenje.

Nastavak ove priče možete pročitati u
septembarskom (#47) broju časopisa National Geographic Srbija.

Napisao: Robert Drejper
Snimio: Paskal Metr

Dok je spavala, Jindingi je njeno telo preobrazio u usko ostrvo od kristalnog peska, najveće takvo ostrvo na svetu. Obukao ju je u najraskošnije prašume, na njenoj mekoj, peščanoj koži je naslikao paletu duginih boja i postavio niz jezera, poput dragulja, da budu njene oči kojima gleda nebo. Vazduh je ispunio raznobojnim pticama, a onda, da ona nikad ne bude usamljena, na ostrvo je naselio pleme Aboridžina – narod Bučula koji je prenosio priču o njegovom nastanku i na čijem je jeziku K’gari postala reč za „raj“.

Mnogo voda se razlilio po njenim obalama od tada. Danas se taj raj naziva ostrvo Frejzer, kako su ga nove pridošlice nazvale po škotskom kapetanu i njegovoj ženi koji su se ovde 1836. godine nasukali i od tada živeli s Aboridžinima. Ali, kako god se zvalo, ovo ostrvo ostaje jedinstveno mesto, sa čudesnom sposobnošću da se utka u snove svakoga ko mu priđe.

Proslavljeni predeli ostrva Frejzer inspirišu mnoge velike australijske pisce i umetnike, a njegov osetljivi ekosistem razbuktao je strasti u jednoj od prvih ekoloških kampanja u Australiji tokom 70-tih godina prošlog veka, zaustavivši iskopavanja peska bogatog mineralima i prekinuvši seču stabala na ovom ostrvu. A za potonje generacije njegovih stanovnika i posetilaca ono je prizma kroz koju se posmatra i divi nijansiranoj lepoti australijske prirode.

Iako ostrvo Frejzer inspiriše nastanak tolikih slika, poezije i proze, nije ga lako smestiti u neku kategoriju. U jednom trenutku se šetate kroz katedralu od visoke prašume sa džinovskim papratima i tropskim palmama, a već u sledećem ste u mirisnoj šumi eukaliptusa i kroz čistinu među stablima posmatrate more zlatnih dina, a iza njih, u blagoj letnjoj izmaglici, i talasaste priobalne brežuljke u živim bojama poljskog cveća. Promene predela, za koje vam logika kaže da treba da budu međusobno udaljene stotinama kilometara, ovde se dešavaju jedna za drugom, brzo i magično kao promena kaleidoskopskih slika.

A možda je najveće čudo što skoro sve ovde raste samo na pesku koji na okupu drže sićušne gljivice. Nijedan pejzaž iz snova ne može da bude istkan od tanje niti.

„O ovom ostrvu volim da mislim kao o živom organizmu, kakav je i Veliki koralni greben“, kaže Piter Mejer, prirodnjak koji kao vodič radi i živi na ostrvu Frejzer poslednjih 15 godina. „Ali, ovde, umesto koralnih polipa, sve počiva na mikorizalnim gljivicama i njihovoj simbiotskoj vezi sa biljkama. Oslobađanjem hranljivih sastojaka u pesak, one omogućavaju rast svim ovim čudesnim biljakama. Bez gljivica, ovo bi bio samo još jedan peščani sprud.“

I to jako veliki peščani sprud. Dug je više od 120 kilometara, širok oko 25 kilometara, i sa dinama koje se uzdižu do 240 metara. Pesak se na ovom potezu obale Kvinslenda taloži već 750.000 godina, delimično zbog toga što vulkansko tlo stvara prirodnu zamku za sedimente koje duž istočne obale nosi snažna struja.

Engleski moreplovac Džejms Kuk, koji je duž ovih obala plovio 1770. godine, bio je prvi Evropljanin koji je ugledao ostrvo Frejzer. Ovaj Jorkširac i svetski putnik, nije bio impresioniran i opisao ga je sa svega nekoliko letimičnih rečenica u svom dnevniku. Kao i istraživač Metju Flinders, koji se ovde iskrcao oko 30 godina kasnije. Tih dana, divljina je bila roba koju je trebalo ukrotiti i na njoj nekako zaraditi, a ne vrednost po sebi kojoj se treba diviti.

Iz te perspektive, unutrašnjost ostrva se dopala Edvardu Armitažu, trgovcu drvetom s početka XX veka. Iz njegovog pera potiču neki od prvih opisa veličanstvenih prašuma Frejzera, dok se žalio kako su mnogi od ovih „ogromnih monarha šume“ preveliki za tadašnje pilane.

Budućnost je ubrzo obezbedila veće mašine i šume su obilno sečene duže od jednog veka. Njihovo tvrdo drvo je slano širom sveta i korišćeno za projekte izgradnje imperija kakav je Suecki kanal i, posle Drugog svetskog rata, obnova londonskih dokova Tilberi.

Nastavak ove priče možete pročitati u
septembarskom (#47) broju časopisa National Geographic Srbija.

Napisao: Rolf Smit
Snimio: Piter Esik

U srcu Bosne, zemlje koju svet najviše poznaje po nedavnoj ratnoj istoriji, šest vekova brižno caruje tessavvuf, islamska duhovna nauka, spoznajna disciplina koja se bavi najdubljim, suštinom. „Nema Boga osim Alaha, nema ničega osim Alaha, samo je Bog stvaran“, ponovio je šejh Halil nakon obreda. Njegovim učenicima čini se da je sve bilo jasno; naizgled blaženi, pročišćeni obredom, bosih nogu lagano su odšetali s tekijskih tepiha. Nama strancima sve je ostalo da visi u vazduhu, pomalo nejasno i tajanstveno. Šejh Halil poput brižnog domaćina trudio se da nam sve objasni. „Sufizam je nauka čiji je cilj čišćenje srca“, rekao je. „Derviši nastoje odvratiti srce od svega što nije Bog.“

„A šta je Bog“, upitali smo hrabro, na šta je jedan od derviša zagonetno, i naoko opijen snagom poezije, prozborio stihove Dželaludina Rumija iz trinaestog veka, najvećeg mističnog pesnika islama svih vremena, začetnika derviškog reda mevlevija, odnosno „vrtećih derviša“, koji se u svom zikru vrte oko vlastite ose, pri tom oponašajući sunce: „Otkad saznah za svet ljubavi, od čežnje mi duša gori. Potroših život, srce, potroših oči svoje jer mišljah da sluga i Gospodar su dvoje.

No sad saznah nešto suvog zlata vredno – gde ja videh dvoje, beše samo Jedno!“

O dervišima se ne zna mnogo. Neki misle da je reč o islamskim fanaticima i ekstremistima, a drugi da je reč o lutajućim isposnicima i asketama oslikanim u romanima Meše Selimovića. Šejh Halil rekao nam je da ni u Bosni ljudi drugačije ne percipiraju derviše i sufizam. Ali, derviši nisu ljudi koje još uvek zamišljaju u isposničkim odorama i vuni, odakle naziv tessavvuf, sufizam, vuče etimološki koren. Oni nisu ljudi s trema džamije u Medini u sedmom veku, premda reč der znači vrata, a reč viš prag. Oni nisu ni prosjaci koji putuju bosanskim brdima u oskudnim karavanima i nisu ljudi koji su izabrali siromaštvo, askezu i meditaciju, odbacujući ovaj svet. Oni održavaju svoja tela u ovom svetu ne oslobađajući se potpuno ljudskih želja, obuzdavajući tek one koje su u suprotnosti s Božjim zakonom i onim što nalaže zdrav razum. Oni kroz sufijsku praksu, tradiciju islama, nastoje da dublje zarone u sopstveno nasleđe i tako oslobode svoja srca. Tog sutona oni su bili i mahom mladi ljudi savremene Bosne koji danju žive svoje živote dvadeset i prvog veka. Oni su lekari, profesori, trgovci, umetnici, privrednici i porodični ljudi, ali i istinski salici, duhovni putnici svojih života.

Nakon zikra svi smo posedali u drugu prostoriju tekije, gde je po običaju usledio ritualni obed od ovčjeg mesa, hleba i crnog čaja s ratlukom. Šejh je sedeo u dnu prostorije na   klupi, a drugi derviši na tlu. Nekolicina dežurnih derviša predano je trčala uokolo nastojeći poslužiti prvo šejha, a potom i sve druge prisutne. Čim je nekome ponestalo hleba ili čaja, već su trčali u kuhinju i vraćali se s novom porcijom. Neki derviši su po dolasku ili odlasku stajali uz vrata prostorije, licem prema šejhu, s rukom na srcu, skrušeno čekajući njegov pogled. Kad im je šejh dao znak, oni su došli do njega i poljubili mu ruku tri puta. Videvši da smo začuđeni tim znakom pažnje, jedan od derviša obratio nam se sa srdačnim osmehom: „Kad pronađeš učitelja, poljubi mu ruku i ne puštaj je!“

Nastavak ove priče možete pročitati u
septembarskom (#47) broju časopisa National Geographic Srbija.

Napisali: Nina Skorup i Davor Rostuhar
Snimio: Davor Rostuhar

„Vulkani koji redovno izlivaju ili izbacuju lavu su vreli favoriti“, kaže portparol Pedija Pauera, Daren Hejns. „Uspavani vulkani mogu da imaju niske kvote i do petsto prema jedan.“ Verovatnoća se računa uz pomoć indeksa vulkanske eksplozivnosti sa skalom opsega od nula (neeksplozivni) do osam (megakolosalni), koju naučnici koriste da rangiraju jačinu erupcije. Prvi vulkan koji dostigne treći nivo, sa oblacima dima visokim bar tri kilometra, pokrenuće isplate.

Posle erupcije vulkana Majon na Filipinima 2009. godine, klijenti Pedija Pauera pronašli su novu berzu. Ako prirodni fenomeni nisu vaš domen, ovogodišnje opklade uključuju i sledeće dobitnike Oskara, narednog papu, glumca koji će igrati Džejmsa Bonda i zemlju koja će prva uspostaviti kontakt sa vanzemaljcima (Irska i Sjedinjene Države su u vrhu). Na nekom sumornijem tiketu neko bi mogao da se kladi u to koliko će divljih belih medveda postojati do kraja 2011. godine i koliko će vrsta biti kritično ugroženo. Nadamo se da će kvote biti na strani životinja.

Na slici:
Vulkan Ejafjalajokul

Napisala: Dženifer Holand
Fotografija: Od Stefan Torison

Prikupljeni za Nacionalni memorijalni centar i Muzej „11. septembar“, ovi predmeti govore o ljubavi, o veri (stranice Biblije stopljene sa metalom), o stilovima života (ključ mercedesa i loptica za golf), i o radnom danu (tastatura kompjutera) koji se tragično završio 2001. godine. Ovaj muzej, koji bi trebalo da bude otvoren septembra 2012. godine, do sada ima oko 3.000 predmeta, od kojih su mnoge poklonili rođaci poginulih. Ženska cipela je jedan od nekoliko ovdašnjih predmeta koji pripadaju preživelima. Štikle od 10 centimetara spustile su svoju vlasnicu niz 62 sprata, daleko od južne kule koja se rušila i preko mosta Menhetn na sigurno.

Na slici:
Pronađeni predmeti svedoče o životima i zgradama izgubljenim 11. septembra 2001. godine.

Napisala: Luna Šajer
Fotografije: Ira Blok

Pa ipak, to nije samo stvar ukusa. Prema Čarlsu Visockom iz Centra za hemijske nadražaje „Monel“, zapravo se radi o nadražaju koji mozak registruje na osnovu složene kombinacije ukusa, mirisa, toplote i strukture. U slučaju korijandera, Vizsocki sluti da i geni igraju izvesnu ulogu. Njegova studija o blizancima, koja je u toku, pokazuje da jednojajčani blizanci imaju istu reakciju na njega mnogo češće od dvojajčanih.

Genetska presuda još uvek nije doneta, ali je sigurno da se u Kaliforniji, gde se pažljivo sastavljaju godišnji izveštaji, proizvodnja korijandera udvostručila u poslednjoj deceniji. Poljoprivredni ekonomista Gari Lucier kaže da Amerikanci pojedu u proseku 150 grama korijandera godišnje, verovatno zbog sve raznovrsnije američke kulinarske scene. Da li je to ukus pobede ili ukus koji vas tera da zapenite?

Na slici:
Korijander je, ustvari, list istoimene biljke. Oni koji ga ne vole kažu da čak i jedna grančica jako miriše na sapun.

Napisala: Ketrin Barker
Fotografija: Mark Tisen

Rođen kao Tutankaton, mladi kralj postaje Tutankamon, vraćajući se obožavanju Amona ili Sunca, iako Amon nije bio monopolista egipatskog panteona kada je reč o Sunčevim svojstvima.

Bezbrojna su verovanja i religije povezane sa Suncem, čemu nije odolelo ni relativno mlado hrišćanstvo. U hrišćanskom verovanju Sunce koje uvek izlazi na istoku je simbol/alegorija besmrtnosti i vaskrsenja, a u vreme romaničke umetnosti neretko je bilo povezivanje Hrista, jer je on i hronokrator, vladar vremena, sa Suncem koje je označavalo dužinu dana. Međutim, isto to Sunce hrišćanstvo je preziralo kao „kult bezbožnika“, iako je u Starom zavetu nama najsjajnija zvezda jedno od dva svetla koje je Bog postavio na nebo.

Prema nekim tradicionalnim podelama, „naša životodavna“ zvezda odgovorna je za vladare, očinski autoritet, slavu, volju, vitalnost, besmrtnost… Otuda, verovatno, potiče i izražena, dominantna, muževna simbolika Sunca, sa izuzetkom baš u zemlji izlazećeg Sunca, u Japanu, gde je reč o boginji Amaterasu O Mikami. Takođe, u panteonu drevnih baltičkih naroda, igrom istorije u velikoj meri absorbovanih među Germane, značajno mesto zauzimala je boginja Sunca Sola, istovremeno predstavljana kao devojka i kao majka, a najvažniji praznik u njenu čast je, naravno, u vreme letnjeg solsticija.

Ambivalentna priroda Sunca poznata je i u kulturama koje su trpele duge sušne periode, kao što su drevne civilizacije Južne Amerike. U slovenskoj mitologiji, nama bližoj, Dažbog je poistovećivan sa Suncem, a postoje i svedočanstva arapskog književnika i putopisca Al-Masudija iz desetog veka u kojima je izneto da su Sloveni imali hramove sa otvorom na kupoli za posmatranje Sunčevog izlaska.

Ono što je zajedničko svima od postanka naše vrste je boja Sunca, pogledajte naš čuveni okvir, jasno je o čemu govorim.

U smiraj jednog dana tokom prošlog novembra Džindžerič, paleontolog za kičmenjake sa Univerziteta u Mičigenu, se celom svojom dužinom opružio uz kičmeni stub stvorenja zvanog bazilosaurus (Basilosaurus), na mestu u egipatskoj pustinji koje se zove Vadi Hitan. Pesak oko njega je bio posut fosilima ajkulinih zuba, bodljama morskog ježa i kostima džinovskog soma. „Proveo sam toliko mnogo vremena okružen ovim podvodnim stvorenjima da sam ubrzo počeo da živim u njihovom svetu“, rekao je, gurkajući svojom četkom pršljen veličine cepanice. „Posmatrajući ovu pustinju, ja vidim okean.“ Džindžerič je tragao za ključnim komadićem anatomije ovog stvorenja, i bio je u žurbi. Smrkavalo se i morao je da se vrati u logor pre nego što njegove kolege počnu da se brinu. Vadi Hitan je divno, ali neumoljivo mesto. Pored kostiju praistorijskih morskih čudovišta, Džindžerič je otkrio i ostatke ljudskih nesrećnika.

Pomerao se niz kičmu ka repu, ispitujući svaki pršljen drškom svoje četke. Onda se zaustavio i odložio svoj alat. „Evo glavnog otkrića“, rekao je. Pažljivo čisteći prstima pesak, otkrio je tanku kost štapićastog oblika, dugačku jedva dvadeset centimetara. „Ne viđa se kitova noga svakog dana“, rekao je, s poštovanjem podižući kost obema rukama.

Bazilosaurus je zaista bio kit, ali sa dvema zakržljalim zadnjim nogama koje su štrčale iz bokova, od kojih je svaka bila veličine noge trogodišnjeg deteta. Ovi ljupki, savršeno oblikovani, ali – bar za hodanje – ipak beskorisni mali ekstremiteti predstavljaju suštinski trag za razumevanje toga kako su današnji kitovi, te vrhunski prilagođene mašine za plivanje, nastali od kopnenih sisara koji su nekada hodali na sve četiri noge. Džindžerič je veliki deo svoje karijere posvetio tome da objasni ovaj preobražaj, verovatno najrevolucionarniji u životinjskom carstvu. On ukazuje na to da bi kitovi, koje su kreacionisti nekada isticali kao najbolji dokaz protiv teorije evolucije, zapravo mogli da budu najelegantniji dokaz u prilog toj teoriji.

„Kompletni uzorci, poput ovog bazilosaurusa, predstavljaju kamen iz Rozete“, rekao mi je Džindžerič dok smo se vozili nazad u njegov poljski logor. „Mnogo nam više govore o tome kako su životinje živele, nego fragmentarni ostaci.“

Ispostavilo se da je Vadi Hitan – što doslovno znači „dolina kitova“ – područje izvanredno bogato ovakvim kamenjem iz Rozete. Tokom proteklih 27 godina Džindžerič i njegove kolege su ovde pronašle ostatke više od hiljadu kitova, a nebrojeno mnogo njih tek treba da bude otkriveno. Kada smo stigli u kamp, sreli smo nekoliko članova Džindžeričevog tima koji tek što su se bili vratili sa lokaliteta na kojima rade. Uskoro smo, uz večeru od pečenog kozijeg mesa, ful mudame (pirea od pasulja) i lepinjica, diskutovali o njihovim rezultatima. Muhamed Sameh, glavni čuvar zaštićene oblasti Vadi Hitan, istraživao je dalje na istoku i pronašao je nekoliko novih hrpa kostiju, novih tragova koji vode ka rešenju jedne od najvećih zagonetki istorije prirode. Jordanci, postdoktorant Ijad Zalmut i postdiplomac Rijan Bebej, iskopavali su kitov kljun koji je štrčao iz zida jedne stene. „Mislimo da se ostatak tela nalazi unutar stene“, rekao je Zalmut.

Zajednički predak kitova i svih drugih kopnenih životinja je bio pljosnoglavi  četvoronožac nalik daždevnjaku, koji je iz mora izašao na neki blatnjavi sprud pre otprilike 360 miliona godina. Njegovi potomci su postepeno poboljšavali rad svojih primitivnih pluća, preoblikovali svoja štrčeća peraja u noge i prilagodili delove svojih vilica tako da mogu da čuju na kopnu umesto u vodi. Ispostavilo se da su sisari bili jedni od najuspešnijih među tim ljubiteljima kopna; pre 60 miliona godina ovladali su Zemljom. Kitovi su bili među šačicom sisara koji su napravili potpuni evolutivni zaokret tako što su naknadno opremili svoje suvozemno telo da oseća, jede, kreće se i pari pod vodom.

Napisao: Tim Miler
Snimio: Ričard Barns

Nastavak ove priče možete pročitati u
avgustovskom (#46) broju časopisa National Geographic Srbija.

Arslan Ustael dinamit iščekuje u snegu, na temperaturi koja pada i do 40 stepeni ispod nule. Dok stoji ispred železničkog tunela, Ustael konstatuje da vam se na ovoj hladnoći pljuvačka zaledi pre nego što padne na zemlju. On ima tek 30 godina i tipični turski smisao za humor čak i ovde na hladnoći dok čeka dinamit kojim će naterati ovu planinu nastalu od vulkanske stene da mu dopusti da kroz nju probije tunel. Nesputano je veseojer zna da taj poduhvat, izgradnja pruge Baku-Tbilisi-Kars (BTK), Gvozdenog puta svile koji će spojiti naftonosnu oblast Kaspijskog mora sa Turskom – i dalje sa Evropom, može da označi prekretnicu u njegovoj karijeri inženjera.

Zamorno je čak i zamisliti putovanja u antičkom dobu. Oblast između Crnog mora i Kaspijskog mora, duga 1.200 kilometara, poznata je kao Kavkaz, nazvana po planinskom lancu kroz koji Ustael prokopava svoj tunel. Pre nego što je Rusko carstvo progutalo Kavkaz, on je služio kao usputna stanica između Evrope i Azije kuda je prolazio stari Put svile. Mada, transport između Istoka i Zapada nikada nije bio lak. Vekovima su ljudi, da bi stigli od jednog mora do drugog, morali iz Azovskog mora da veslaju uzvodno rekom Don, zatim da čamac prenesu kopnom preko stepe i onda da zaplove niz Volgu do Kaspijskog mora. Tek kada su Rusi u XIX veku počeli da grade pruge po Kavkazu, moglo  se direktnije kretati ovim regionom.

Gvozdeni put svile otvoriće novo poglavlje u istoriji Kavkaza. Posle raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine, nove nezavisne republike u južnom Kavkazu – Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan – povratile su stratešku važnost. Svest o ogromnim podzemnim rezervama nafte i prirodnog gasa podstakla je jagmu oko postavljanja cevovoda kroz južni Kavkaz ne bi li se ti resursi dopremili do evropskog tržišta. Danas ti cevovodi funkcionišu, a pruga Baku-Tbilisi-Kars gradi se da bi olakšala razvoj trgovine, prenos evropske robe na istok kroz južni Kavkaz i naftnih proizvoda na zapad. Kad 2012. godine bude završena, ova pruga će se protezati od prestonice Azerbejdžana, Bakua, preko prestonice Gruzije, Tbilisija, sve do ispostave u Karsu, turskom gradu na jugozapadnom rubu Kavkaza.

Učešće Turske označava stvaranje novog saveza u regionu koji se obično smatra „dvorištem Rusije“. Kao i cevovod Baku-Tbilisi-Džejhan (BTDž) – otvoren 2005. godine da bi se nafta iz Bakua prebacivala do turske luke Džejhan na Sredozemnom moru – i pruga Baku-Tbilisi-Kars je rezultat udruživanja Turske, Gruzije i Azerbejdžana. Susedna Jermenija namerno je izostavljena iz tog društva. Poput cevovoda, ovaj železnički koridor istok-zapad obezbediće alternativu transportu kroz Rusiju na sever ili kroz Iran na jug. Reč je o ekonomskom razvojnom projektu, vrednom više od 600 miliona dolara, socijalnom inženjeringu ili lukavoj geopolitici, zavisno iz kog ugla posmatrate, jer su te stvari na jugu Kavkaza promenljive, poput snega koji prekriva planinski put.

Za Ustaela, šefa tunelskih radova na tursko-gruzijskoj granici, ova pruga predstavlja nešto drugo – put u samoću. U Trabzonu, turskom gradiću na obali Crnog mora, u zoni umerene klime, njegova devojka se mršti pri samoj pomisli na čitave dve godine koje će Ustael provesti na Kavkazu, jer toliko je potrebno da se probije tunel. Ona to jednostavno ne može. Ustael uzdiše dok meša šećer u svojoj šolji čaja. Čovek mora da napravi izbor. Kantina je puna duvanskog dima. Radnici u prašnjavim kombinezonima na televizoru gledaju neke muškarce koji u šortsevima na suncu jure za loptom. Kroz prozore vidimo kako se zahuktava još jedna snežna mećava. U Prvom svetskom ratu 90.000 Osmanlija je na ovim planinama čekalo nailazak Rusa. „Neki su se smrzli bez ispaljenog metka“, priča Ustael. Uzima građevinski šlem i kreće ka vratima. Radovi na tunelu odvijaju se 24 sata dnevno, u tri smene.

Napisao: Bret Forest
Snimio: Aleks Veb

Nastavak ove priče možete pročitati u
avgustovskom (#46) broju časopisa National Geographic Srbija.